Reč sujeta vodi poreklo od ruske reči „sueta“, što znači – taština, slavoljublje i po svojoj definiciji, najuže gledano, predstavlja potrebu određene osobe za dokazivanjem sopstvene vrednosti.
Filozofski gledano, sujeta se može izjednačiti sa egoizmom i ponosom, hrišćanstvo sujetu svrstava u jedan od sedam smrtnih grehova, a na slikama zapadne umetnosti, sujeta je simbolizovana kroz sliku pauna. Psiholozi ističu da ne postoji osoba koja u sebi ne poseduje sujetu, ali je najbitnije na koji se način i u kolikoj se meri ona ispoljava. Fridrih Niče tvrdi – „ Svako poseduje onoliko sujete koliko mu nedostaje razuma“, dok Gistav Flober kaže „Sujeta je osnova svega“. Sve ovo nam govori da je sujeta sama po sebi jedan veliki društveni fenomen.
Sujeta ima uglavnom negativnu konotaciju i predstavlja negativnu osobinu pojedinca. Ispoljava se na različite načine, ali kada pojedinac ume da zadovolji sujetu na realan način, ona ne deluje toliko negativno. Ona predstavlja lažnu predstavu o sopstvenoj ličnosti, narcisoidno doživljavanje sebe i težnju za dominacijom u društvu. Sujeta se takođe ispoljava i kao potreba da se okruženje uvek vidi u negativnom svetlu, pri čemu se svako dobro ignoriše. Iza prevelike sujete se krije kompleks niže vrednosti i velika nesigurnost u sebe.
Sujetna osoba verujući da je u svemu najvažnija, u svakoj situaciji vidi sebe kao žrtvu, čime stvara konflikte i probleme u svom okruženju. Njoj prija stalno laskanje u društvu, komplimenti bez osnova, što govori da je u biti veoma neispunjena, slaba i bez samopouzadanja, željna pažnje i ljubavi. Ona želi da je stalno u epicentru dešavanja i da okruženje neprestano veliča njenu vrednost. Sujetnu osobu je najlakše prepoznati po težnji da bude uvek u pravu, ne prihvatajući nikada drugačiji stav i mišljenje. Ukoliko ovakvoj osobi pokušamo da protivrečimo i skrenemo pažnju na ponašanje čak i dobronamernom kritikom, ona ne prihvatajući kritiku u nama odmah vidi neprijatelja. Sujetna osoba ponižavanjem drugih pokušava da sebe podigne na viši nivo, ali su takvi pokušaji uglavnom bez uspeha, a njihova nadmenost i gordost najčešće padaju u senku. Onda kada prestanu veličanja i laskanja od strane okruženja, sujetna osoba ostaje sama sa sobom, zapada u apatiju i očaj, i dalje ne želeći da prihvati svoje greške. Sujetne osobe su sklone da lažu same sebe, često žive lažan život, ne prihvataju sebe onakvima kakve zapravo jesu i u velikoj meri su opsednute svojom ličnošću.
Kao što je pomenuto, tvrdi se da u svakom od nas postoji sujeta, ali je pitanje njenog ispoljavanja. One osobe koje svoju sujetu drže pod kontrolom karakterišu se kao stabilne osobe. Samim tim, one svoju ličnost normalno razvijaju, imaju samopouzdanje i samopoštovanje i nemaju komplekse. Osobe oslobođene sujete su emocionalno zrele osobe, koje svoj život prihvataju onakvim kakav jeste, pronalaze realan balans između želja i mogućnosti, ne krive druge za svoj neuspeh i svesni su svojih mana i vrlina.
Postavlja se pitanje da li se sujeta stiče rođenjem, da li je nasleđujemo od svojih roditelja ili se pak stiče vaspitanjem i uticajem sredine u kojoj živimo? Psiholozi tvrde, da sve počinje od najranijeg detinjstva (najčešće je to period od prve do treće godine života), a obuhvata i porodicu u kojoj odrastamo. Deca koja su imala u detinjstvu dovoljno ljubavi i pažnje, nemaju osnova da postanu sujetni i odrastu u egocentrike. Sujeta se stiče od roditelja i deo je vaspitanja.
Hoće li nas okolina prihvatiti kao sujetnu osobu, zavisi od toga koliko smo sami svesni svoje sujete. Sve što ima određenu i normalnu meru je prihvatljivo i sve što poznaje granice je normalno, tako da su se i stručnjaci složili da se i „sujeta sa merom“ može uvrstiti u vrlinu.
