Pleonazam je termin grčkog porekla, nastao od grčke reči pleonasmos, što u prevodu ima više značenja, među kojima su – imati napretek, obilovati, suvišak, pretek i slično. Sam termin se upotrebljava najčešće u književnosti, kao stilska figura.
Pleonazam podrazumeva stilsku figuru koju karakteriše upotreba suvišnih reči u govoru ili pisanju, suvišan broj reči (na primer, kada se uz reč koja ima šire značenje doda druga reč sa istim značenjem, kao prva reč: stara baba, mala beba, siromašni prosjak, mala kućica, hrabar heroj, često puta itd.). Generalno, razlikuju se: tzv. neosvešteni pleonazam i stilistički pleonazam. Neosvešteni pleonazam predstavlja jezičku grešku, odnosno nepotrebno gomilanje reči prilikom govora, pri čemu sam govor deluje neprimereno i nespretno (na primer, pokrenuti inicijativu, mala ptičica, video/la svojim očima i slično). Stilistički pleonazam se naziva još i pleonazam u užem smislu i on praktično stvara osvešteni govoreći subjekat. Stilistički pleonazam funkcionalno obeležava iskaz, a takođe ga i suptilno dopunjuje. Ova vrsta pleonazma je samo stilistički pleonazam figura i najčešće se javlja u poeziji, tj. pesmama. Kao primer se izdvaja pesma Tina Ujevića – “Svakidašnja jadikovka”: “…i biti slab i nemoćan, i sam bez igdje ikoga, i nemiran i očajan…” Takođe, pleonazam je zastupljen i u pesmi Miroslava Krleže (“Ni med cvetjem, ni pravice”), A. G. Matoša (“Srdost”), kod Lalića (“U daljini, na obroncima planina, nazirale su se male kućice”, gde pisac ističe sićušnost kućica u samom pejzažu zime), kod Manžuranića (“ Vaj, Durače, starče stari…”) i u ostalim delima raznh pisaca i pesnika.
Kod upotrebe pleonazma u književnosti (kao stilske figure), nagomilane reči istog značenja mogu da pojačaju intezitet onoga što je pisac želeo reći ili opisati (na primer, kod naglašavanja neke osobine), i u tom slučaju pleonazam je, de fakto, opravdan. Međutim, u većini slučajeva se javlja kao stilistička greška ili sam po sebi karakteriše lošu kulturu govora, kada pleonazam predstavlja suvišnu upotrebu reči sa istim značenje. U ovom slučaju je zastupljeno sijaset primera, među kojima se ubrajaju sledeći (pravilno i nepravilno rečeno): štaviše – čak štaviše, popni se – popni se gore, siđi – siđi dole, mislim – ja lično mislim, čak – čak štaviše, devojka – mlada devojka, često – često puta, autić – mali autić, cev – šuplja cev itd. Sa stanovišta gramatike, upotreba pleonazma nije pogrešna (na primer, rečenica – “On ima malu kućicu”), predstavlja potpuno gramatički ispravnu rečenicu. Pridev “mala” u rečenici, ispravno ide uz imenicu “kućica” i sa njom se slaže u rodu, broju i padežu. Izrazi u pleonazmu, takođe, imaju svoj smisao, ukoliko služe da pojačaju sam izraz u određenom književnom delu, s’ tim što je poželjno odbaciti pleonazme koji su višak sa aspekta iskazivanja misli, a pritom nemaju ekspresivne funkcije.
Među najčešće oblike pleonazma, kao stilske figure, sledeći primeri su najčešće u upotrebi: zajednički dogovor, uzgred budi rečeno, isto takođe, zajednička saradnja, zajednički sporazum, urbani grad, nedeljni vikend, empirijsko iskustvo, ekspolrativna istraživanja, unutrašnji enterijer, morfološki oblici, izloženi eksponati, investiciona ulaganja, potencijalna mogućnost, NATO pakt, dejstvo efekta, vrhunac kulminacije, participacija u učešću, solucija rešenja, realizacija ostvarenja plana, valorizacija vrednosti, memorija pamćenja, aspekt gledišta, estetski lepo, miris arome, principi načela, kazneni penal itd. Sve ove pomenute primere pleonazma, navodi i Milan Šipka u svom priručniku – “Kultura govora”.
Termin “pleonazam” se pojavljuje i u medicine, gde podrazumeva preteranu razvijenost ili veći broj jednog dela tela (na primer, šest prstiju na ruci ili stopalu).
