Pojam „patetika“ je grčkog porekla, nastao je od reči pathetikos, i opisuje osobu koja je strastna, osećajna, dirljiva, ganuta, uzbudljiva, ona koja izaziva uzvišena osećanja, snažna, dostojanstvena, svečana, koja izražava strast (na grčkom – patos). Međutim, na engleskom jeziku, pridev „pathetic” ima sasvim suprotno značanje, i znači – jadno / bedno. Dakle, ovaj pojam definisan je negde krajnje pozitivnim odrednicama, u kolokvijalnom govoru, ali značenje je često potpuno drugačije – pridevi iz definicije u lažnom značenju (lažno strastan, lažno osećajan, lažno dirljiv, lažno dostojanstven, lažno snažan itd.).
U svakodnevnom životu, i našem okruženju, ljudi patetiku vezuju uglavnom za ljubavne odnose i veze između partnera, odnosno u njihovoj komunikaciji. Definišu je kao emotivno preterivanje u kazivanju emocija, koje uglavnom prerasta u kič. Uglavnom su ženske osobe, po difoltu patetične, pri čemu sebi to nikada ne priznaju. Veći broj muškaraca, tepanje i reči u deminutivima, od strane partnerke, doživljavaju negativno i pripisuju ih patetici, dok pojedinim muškarcima (manji broj), pak, ta vrsta komunikacije prija. Za emotivno neinteligentne osobe, tuga i melanholija spadaju u patetiku, dok je za neke patetika bezrazložno otkrivanje stvarnog iskrenog osećanja, pri čemu ono nema svrhu. Sve ovo dovodi do zaključka, da je sve individualna stvar i izbor, ali svakako, patetika ne treba predstavljati negativnu osobinu kod čoveka.
U svakodnevnoj komunikaciji, ređe se koristi u izvornom značenju, uglavnom u novom značenju – kao samo prenaglašeno iskazivanje emocija. Međutim, teško da se može definisati jedinica mere, odnosno utvrditi granica, preko koje se može govoriti o prenaglašenom emotivnom istupu. Ovo stoga što je intezitet u doživljavanju stvarnosti krajnje individualan, personalizovan, tako da, ma kako zvučale pojedine reči, mogu biti potpuno iskrena percepcija onoga ko ih izgovara.
U književnosti, iz ove reči je nastala i fraza “patetična greška/zabluda” (pathetic fallacy,engl.) koja predstavlja književni termin kojim se pripisuju ljudske osobine i ponašanje na sve aspekte u prirodi ili okruženju. To je neka vrsta personifikacije koja svoje mesto nalazi, pre svega u poetskoj pisanoj formi, kada se kaže, na primer – “oblaci izgledaju sumorno” ili “oblaci izgledaju ravnodušno”. Britanski kritičar kulture Džon Ruskin je pvi uveo ovaj termin u svojoj knjizi “Moderni slikari”. Poeziju 18. veka je krasila pre svega sentimentalnost, a Ruskin se protivio ovakvom vidu pisanja i uveo je ovaj termin, čime je upotreba tih “grešaka” vremenom nestajala. Ruskin se pokazao kao najuticajniji za poboljšanje celokupnog poetskog izraza tog vremena. Ruskinova originalna definicija ovog termina je „emocionalno licemerstvo“ ili netačnost, koja se javlja u nečijim opažanjima, pod uticajem povećane emocije. Reč „greška/zabluda“ u ovom smislu se danas definiše kao primer pogrešne logike, ali za Ruskina i pisaca 19. veka i ranije, ovaj termin se koristio, jednostavno kao „netačnost“. Na isti način, reč „patetično“, za Ruskina znači „emocionalni“, odnosno – „onaj koji se odnosi na emocije“. U nauci se termin patetične greške/zablude koristi u pežorativnom značenju, kako bi se sprečio figurativni govor u opisima koji nisu precizni i jasni.
U svakom slučaju, evidentno je da, kao rezultat kouticaja više socioloških činilaca, svaka epoha ima opšteprihvaćena značenja reči. Bitno je ne dopustiti da se pri tome potpuno odstupi od njihovog etimološkog značenja. I zato, patetično ponačanje nije loše i ponižavajuće.
