Onomatopeja je stilska figura koja podrazumeva podržavanje glasova odnosno zvukova iz spoljašnjeg sveta, putem glasova i drugih jezičkih sredstava, sa ciljem izazivanja što verodostojnijeg akustičkog utiska, kod slušaoca ili čitaoca.
Onomatopeja je bila poznata još u antičko doba, često je korišćena i u staroj Grčkoj i Rimu, a posebno je bila zastupljena kod rimskih epičara. Smatra se da su prve reči koje je praistorijski čovek upotrebljavao za izražavanje svojih misli i osećanja, bile upravo onomatopeje.
U suštini, onomatopeja ima aproksimativnu vrednost, jer zapravo predstavlja transpoziciju neartikulisanih zvukova u artikulisani, ljudski, govor. Samim tim, ona je nerazumljiva bez poznavanja sadržaja reči u nekom jeziku. Oblik onomatopejske reči, u velikoj meri, određuje i fonološko – fonetički sistem svakog jezika, te stoga, isti prirodni zvuk (lavež psa, na primer), izražava se različitim onomatopejskim rečima u različitim jezicima (na primer, tako se pas u Grčkoj, neće ni osvrnuti na vaše:“ av, av“!).
Najčešći vid onomatopeje je podržavanje životinjskih zvukova: mačka – “mijau”; krava – “muu”; petao – “ku- ku- riku”; kokoška – “ko- ko-da”; kvočka – “kvoc”; žaba – “kre”;ovca – “mee”, iz čega se izvode odgovarajući glagoli, u koje spadaju: mijaukati, mukati, kukurikati, kokodakati, kvocati, kreketati, meketati i slično.
Druga vrsta onomatopeje je podražavanje zvukova iz prirode, poput sledećih: žuborenje (potoka); fijukanje (vetra); huka (vode); rika (lavova), iz čega se, takođe, izvode odgovarajući glagoli u koje spadaju: žuboriti, fijukati, hučiti, rikati i slično.
Onomatopeji se najčešće pribegava kada se želi što vernije približiti radnji o kojoj se govori. Korišćenjem onomatopeja pesnici postižu veoma ekspresivne slike. Danas se onomatopeja često koristi u crtanim filmovima, stripovima, crtanju karikatura itd. Takođe, onomatopeja se koristi i tokom konverzacije u situaciji nepoznavanja ili nedovoljnog poznavanja jezika, kada omogućava makar elementarno sporazumevanje.
Razvoj onomatopeje tekao je paralelno sa razvojem ljudskog društva, bolje reći – sredstava za proiozvodnju. Zato je praistorijski čovek, s´ obzirom na nizak nivo ljudske svesti, mogao jedino po prirodnom zvuku i pokretu, imitirati odnosno simulirati elemente materijalne stvarnosti. Naime, u to vreme, izraz je u vidu onomatopeje, kao direktnog oponašanja autentičnog zvuka i pokreta, predstavljao materijalnu stvarnost. U početnoj, primitivnoj, fazi onomatopeja je činila jedinstvo sa stvarnošću, odnosno predstavljala slepu imitaciju prirode. U kasnijoj fazi razvoja ljudske svesti, pre svega kada je čovek počeo koristiti artikulisani govor, javila se mogućnost stvaranja onomatopeje na temelju glasova koji su se koristili u okviru jezičkog sistema zajednice u kojoj je neko živeo. U ovoj fazi, dakle, onomatopeja nije više slepi odraz zvukova i pokreta iz prirode, već zvuk i pokret prerađen ljudskim umom i viševekovnim iskustvom.
