Konsenzus je pojam latinskog porekla od latinske reči consensus, a u doslovnom, bukvalnom, smislu znači – saglasnost. Radi se o procesu koji ima za cilj opšte slaganje o ciljevima od zajedničkog interesa za određenu grupaciju, kao i sredstvima da se isti ciljevi ostvare. U postupku donošenja odluka konsenzusom, fokus je na dosezanju visoko prihvatljivih ciljeva od zajedničke vrednosti, dok se otvorena (tzv. sukobljena) pitanja rešavaju putem medijacije. Drugim rečima, konsenzus se koristi kao metoda grupnog odlučivanja sa ciljem da se, što je moguće više, izađe u susret stavovima manjine. Konsenzus je postignut kada se svi članovi grupe slažu sa predlogom koji je po grupu najbolji.
Prvi korak u donošenju odluke konsenzusom je definisanje spornog pitanja – šta je ono o čemu treba da se odluči. Zatim se raspravlja o samom spornom pitanju tako da iz rasprave proizađe uobličen predlog odluke. U sledećoj fazi radi se na razjašnjavanju predloga da bi se, na kraju faze, sačinila lista eventualnih prigovora članova grupe. Ukoliko ima prigovora, svaki se pojedinačno razmatra sa ciljem da se pronađe zadovoljavajuće rešenje, nakon čega se ponovo pokušava postizanje konsenzusa. Članovi grupe koji su uzdržani zapravo imaju prigovore za koje nije postignuto rešenje tokom diskusije, ali koji ne žele da sprečavaju da se proces usaglašavanja i donošenja odluke nastavi. Članovi grupe koji imaju prigovore za koje nije postignuto rešenje, a ne žele da se donese odluka u ime cele grupe, zbog stava da je predlog protivan principima grupe i slično, dovode do toga da se donošenje predloga odbije, zbog nepostojanja konsenzusa. Ukoliko nema prigovora na ponuđeni predlog, smatra se da je postignut konsezus o konkretnom pitanju.
Prednosti principa donošenja odluka putem konsenzusa su mnogostruke. Najpre, podstiče traganje za zajedničkim rešenjem koje je najbolje za grupu; osigurava svakom članu grupe glas pri donošenju odluke i tako spaja sve članove u okviru jednog plana sa čijim se izvršenjem svi slažu; pojedinci se više trude da se sprovede u delo ono o čemu je, saglasno, odlučeno dok, istovremeno, umanjuje se pojedinačna dominacija i ojačava zajednički duh grupe u procesu odlučivanja.
Konsenzus se najčešće kritikuje zbog nefunkcionalnosti – smatra se da se, po prirodi stvari, ostvaruje samo u relativno homogenim sredinama, gde već postoji konsenzus u bazičnim stavovima članova. To je samo jedna od predrasuda prema ovom načinu odlučivanja, kao i primedba da je konsenzus spor proces kao i da su odluke koje donose pojedinci bolje od onih koje donosi grupa. Suština je da vreme koje se utroši na pregovore u postupku postizanja konsenzusa, skraćuje proces implementacije dogovorenog. Takođe, istraživanja pokazuju da su odluke, u čijem je donošenju učestvovalo više pojedinaca, kvalitetnije od pojedinačnih odluka imajući u vidu da više ljudi znači i više različitih, a kreativnih, stavova i potencijalnih rešenja.
