Inauguracija je reč latinskog porekla (inauguratio) sa značenjem: posveta u neko dostojanstvo, svečano uvođenje u zvanje, položaj, dužnost; svečano otvaranje, svečano otkrivanje; započinjanje, označavanje početka.
Društvene svetkovine koje se označavaju ovim terminom, nova su pojava na balkanskim prostorima. Naime, tek pred kraj XX i početkom ovog veka, ustalio se običaj posebne ceremonije polaganja svečane zakletve predsednika države i u državama sa ovog područja. Sa druge strane, na zapadu, a posebno u Sjedinjenim Američkim Državama, dan „uvođenja u posao“ predsednika ima status neformalnog državnog praznika.
Prvu inauguraciju imao je prvi američki predsednik Džordž Vašington, 30. aprila 1789. godine.
Kad je reč o inauguraciji američkih predsednika, interesantno je prisetiti se davne 1829. godine, kada je general Endrju Džekson, prvi američki predednik- čovek „ iz naroda“, u znak zahvalnosti i dobre volje, rešio da, nakon inauguracije, otvori vrata predsedničke rezidencije i „običnim“ ljudima, svojim pristalicama. Ovaj populistički pokušaj se neslavno završio, time što je Bela kuća bezmalo demolirana, a sam predsednik morao da pobegne od pijane mase…
Američka tradicija podrazumeva pravilo da odlazeći predsednik dočeka novoizabranog i preda mu vlast. Ovo pravilo nije ispoštovano samo pet puta u američkoj ustavnoj istoriji. Tradicionalno, bivši i novoizabrani predsednik zajedno odlaze do mesta za inauguraciju (trojica američkih predsednika su to odbili da urade). Zakletva se polaže u 12 časova, posle čega sledi prvo zvanično obraćanje novog predsednika. Kad je o obraćanju reč, svakako se najviše citiraju fragenti iz govora Džona Kenedija („Ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas, nego šta vi možete da uradite za vašu zemlju“) i Ronalda Regana ( „Vlada nije rešenje naših problema, vlada je problem“).
Sustina ove manifestacije je u samom činu polaganja predsedničke zakletve, izgovaranjem teksta zakletve. Prvi zakletvu polaže potpredsednik, a zatim predsednik. Tekst predsedničke zakletve (za razliku od teksta zakletve potpredsednika) propisan je ustavom, a završava se tradicionalnim: “Tako mi Bog pomogao“, koje reči je prvi izgovorio tj. dodao postojećem tekstu- Džordž Vašington. Prilikom izgovaranja samog teksta, ruka je položena preko Biblije, iako to ustav ne propisuje. Većina američkih predsednika se zaklinjala nad inauguracionom Biblijom upravo Džordža Vašingtona- doskorašnji predsednik Barak Obama se zakleo nad Biblijama koje su pripadale Abrahamu Linkolnu i Martinu Luteru Kingu, a aktuelni predsednik Donald Tramp nad biblijom koju mu je poklonila majka i onom koju je koristio Linkoln, prilikom svoje inauguracije.
Dan inauguracije u Sjedinjenim Američkim Državama je 20. januar, u godini nakon godine održavanja izbora, svake četvrte godine, koliko traje mandat predsednika. Kompletnu ceremoniju organizuje i nadgleda zajednički kongresni odbor za ceremonije inauguracije. Obavezna je i parada duž avenije Pensilvanija, koju predsednik prati sa predsedničkog mesta ispred Bele kuće. Posle završetka ceremonije, Kongres Sjedinjenih Američkih Država organizuje svečani ručak.
Uobičajeno je da inaugurisanju presednika prisustvuje državni vrh, odnosno političari koji ga čine, parlament ( skupština), premijer sa ministrima, predstavnici vojnog vrha, ugledni akademici, crkveni velikodostojnici i druge ličnosti iz sfere privrede, kulture, nauke i drugih oblasti javnog života.
Revijalni deo inauguracije može trajati i više dana a u njemu, pored međusobnih susreta stranih državnika i drugih velikodostojnika, učestvuju i eminentni umetnici, pristalice izabranog predsednika. Iako su mišljenja podeljena, među najzapaženijim nastupima na svečanostima inauguracije, su nastupi – Čaka Berija, Boba Dilana, Litl Ričarda, Barbare Strejsend i Bič Bojsa, 1993., na inauguraciji Bila Klintona, zatim nastup Arete Frenklin i Bijonse, na prvoj inauguraciji Baraka Obame i Bijonsin nastup 2013., prilikom druge Obamine inauguracije, dok su inauguraciju aktuelnog američkog predsednika upriličili 3 Doors Down, Tobi Kit, dok je nepoznata šesnaestogodišnjakinja Džeki Ivančo pevala američku himnu.
Iako sa mnogo manje pompe i glamura, običaj inauguracije ustalio se i na balkanskim prostorima, te i u bivšim jugoslovenskim republikama, sada samostalnim, suverenim državama.
