Glajderi su svi avioni koji nemaju motor. Glajderi su veoma mali i lagani i u njima se najčešće može voziti najviše dva čoveka. Pilotska kabina glajdera je takođe veoma mala, a umesto da piloti u njima sede kao na stolici, oni zapravo sede na podu sa horizontalno ispruženim nogama. I glajderi su, slično običnim avionima, izdizajnirani tako da im je površina što je moguće više glatka kako bi što lakše klizili kroz vazduh.
Prvi tipovi glajdera su se pravili od drveta obloženog platnom, dok su se kasniji tipovi izrađivali od aluminijuma. Ipak, moderni glajderi se prave od ugljeničnih i staklenih vlakana, čime se omogućava izrada površine koja pravi znatno manje trenja sa vazduhom od aluminijuma.
Ukoliko biste postavili glajder i običan avion jedan pored drugog primetili biste očiglednu razliku u izgledu krila jer su krila glajdera znatno uža i duža od krila običnog aviona. Naime, efikasnost krila se može povećati putem povećanja odnosa raspona krila i njihove širine. Inače, glajderi koriste iste kontrolne površine (pokretni delovi krila i repa) kao i obični avioni, a poseduju samo jedan točak za sletanje koji je montiran direktno ispod kabine.
Naravno, od odnosa težine aviona, trenja sa vazduhom i podizanja zavisiće visina i vremensko trajanje krstarenja glajdera. Poletanje glajdera se izvodi putem aero-nošenja, postupka u kome avion sa motorom odnosi glajdera u visinu pomoću dugačkog kanapa. Pilot glajdera bira pogodnu nadmorsku visinu na kojoj otpušta kanap i samostalno nastavlja let.
Drugi popularni metod poletanja glajdera podrazumeva mehaničko vučenje pomoću dugačkih kablova. U trenutku kada glajder počne da se podiže, pilot otpušta kanap i samostalno nastavlja let.
Sa povećanjem brzine leta glajdera, povećava se kako podizanje, tako i trenje. Pošto glajder ne poseduje motor, on dobija brzinu na sledeći način: savijanjem krila nadole i avion počinje da se spušta prilikom čega se smanjuje njegova nadmorska visina, ali i povećava brzina, koja se zatim koristi za podizanje aviona. Tako će teži avioni uz više manevrisanja i brže leteti. Stoga, glajderi u okviru svog tereta uvek nose oko 250 kg vode, pri čemu se ona može i ispuštati kroz ventile ukoliko je neophodno trenutno podizanje.
Performans glajdera se određuje njegovim odnosom klizanja (glajdinga). Moderni glajderi poseduju odnos klizanja od 60:1, što znači da će ovakav glajder preleteti 60 kilometara ukoliko započne let na nadmorskoj visini od jednog kilometra. U poređenju sa glajderima, obični avioni poseduju odnos klizanja od samo 17:1. Slično paraglajderima, i glajderi se koriste naviše usmerenim vazdušnim strujama (termalnim strujama, koje postoje iznad delova Zemljine površine koje odlično apsorbuju Sunčevu toplotu – asfalt, tamne njive, kameni predeli, a i oblasti ispunjene pticama koje retko mašu krilima i oblaci u nastajanju ukazuju na eventulano postojanje struja toplih vazduha; strujama odbijenim od brežuljaka ili planina; i talasnim strujama koje nastaju na strani planine koja je u zavetrini) za povećanje visine leta.
Preuzeto iz knjige 1001 naučna pitalica Vuka Uskokovića.
