Ćef (keyf, tur.) ili ćeif je reč arapskog porekla, a tumači se i podrazumeva – dobro raspoloženje, radost, dobru volju, uživanje, gušt, veselje, prohtev, zadovoljstvo, kvalitet i slično. Ovaj pojam (reč) je u naš jezik ušla preko turskog jezika, i praktično se odomaćila, i sa istim značenjem se i upotrebljava, kako u svakodnevnom govoru, tako i u brojnim literarnim delima. Kada kažete da ste učinili nešto iz ćeifa to znači da je to nešto iz ličnog prohteva ili iz vlastite želje da to bude učinjeno.
Đorđe Popović Daničar (1832 – 1914) je bio srpski novinar, književnik i prevodilac. Naročito je poznat po tome što je uređivao časopise – “Sedmica”, “Srpski dnevnik” i “Danica”. Takođe, poznat je i po tome što je on prvi autor prevoda knjige “Don Kihot” na srpski jezik, 1895. godine. On je 1884. godine, ćef definisao kao “nasladu života, veselje, radost, zdravlje tela i duše”. Savremeni matični rečnik srpskohrvatskog književnog jezika, ćef je definisao kao želju, volju i prohtev, na primer – “Došao joj je ćef da se udaje!”.
U epskim narodnim pesmama se može sresti drugačiji oblik ove reči, koji je u osnovi isti, a to je – ćeiv (na primer – “Kad se ‘ladna napojiše vina i junački ćeiv zadobiše”). Moguće je sresti i izraz – ćev, sa istim značenjem, na primer u izreci – “ćev ti piti, od volje ti”. Pored pomenutih primera, na termin “ćef” se nailazi i u slobodnom govoru: “Nije mi baš po ćefu, ali neka bude kako bude” / “Baš mi je ćef to da uradim” / “Ćef mi je da ti sve u lice kažem” itd.
Suprotan od termina “ćef” je takođe turska reč – suz, koja se dodaje na reč “ćeif / ćef”, a znači – bez, kao na primer – ćeifsuz / ćefsuz, što u prevodu znači – neraspoložen, rđave volje i slično.
