Arbitraža je posebna sudska institucija, formirana sporazumom učesnika u određenom pravnom -spornom odnosu, radi rešavanja konkretnog spora, van oficijelnih sudova. Zavisno od činjenice da li se radi o spornom odnosu sa ili bez stranog elementa (sporovi iz međunarodnih poslovnih odnosa) – razlikuju se unutrašnja i međunarodna arbitraža.
S’obzirom da u sistemu arbitraže spor rešavaju od učesnika izabrani arbitri, to se arbitražni sudovi, u praksi, često nazivaju: „izabrani sudovi“.
Institut arbitraže je u Srbiji prvi put posebno normativno uređen donošenjem odgovarajućeg Zakona o arbitraži, koji se primenjeuje od 2006.godine. Do tada, predmetni institut je bio regulisan odredbama Zakona o parničnom postupku.
Evidentne prednosti koje arbitraža ima u odnosu na oficijelne sudove su u tome što je arbitražni postupak manje formalan, sporovi se brže rešavaju – odluka arbitra je konačna zbog jednostepenosti postupka, arbitre biraju učesnici i to su, u principu, dobri poznavaoci trgovačkog prava, troškovi postupka su, u načelu, niži u odnosu na državne sudove, dok su odluke bolje prilagođene potrebama učesnika, naročito kada je reč o trgovinskim sporovima. U Srbiji je pribegavanje arbitraži, do sada, bilo prilično nezastupljeno.
Zakonom o arbitraži uređene su sve faze arbitražnog postupka – od formiranja arbitraže, sprovođenja postupka, donošenja i realizacije arbitražne odluke, uključujući i njeno priznanje pred nadležnim državnim sudovima. Zakon se zasniva na rešenjima iz uporednog prava, naročito zemalja sa tradicijom u odnosnoj oblasti (Francuska, Švajcarska, SAD), kao i pravilima o arbitraži Komisije Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovačko pravo (UNCITRAL).
Osnov za sprovođenje arbitražnog postupka je sporazum stranaka. Sporazumom o arbitraži stranke poveravaju arbitraži rešavanje budućih ili sporova koji su već nastali iz određenog pravnog posla uključujući i one koji su već procesuirani, odnosno čije rešavanje je u toku od strane zvaničnog suda. Bitno je da se arbitraža ugovara za jedan određen pravni odnos (spor), a ne za sve pravne odnose između određenih lica, čime se obezbeđuje dominacija državnog pravosuđa odnosno izuzetnost arbitraže. Sporazum o arbitraži je formalan akt za koji je propisana obavezna pisana forma. Međutim, isti sporazum može biti sadržan u obliku tzv. „arbitražne klauzule“, u samom ugovoru kojim se uređuje dati pravni odnos.
Predmet arbitraže mogu biti samo imovinski sporovi o pravima kojima stranke slobodno raspolažu, osim sporova za koje je propisana isključiva sudska nadležnost. Stranka u postupku arbitraže može biti svako fizičko i pravno lice koje, u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku, ima parničnu sposobnost; zatim država, državni organi, ustanove i preduzeća u kojima država ima svojinsko učešće.
Arbitražne institucije mogu biti stalne (osnovane od strane privredne komore, profesionalnih i strukovnih udruženja, udruženja građana), s’tim što stranke mogu osnivati i ad hoc (privremenu) arbitražu za rešavanje konkretnog spora.
Pri Privrednoj komori Srbije, od 1947.godine, radila je Spoljnotrgovinska arbitraža, kao i Stalni izabrani sud. Počev od 2016. godine, umesto ovih samostalnih arbitražnih institucija, pri Komori radi Stalna arbitraža, kao otvorena arbitraža opšteg tipa.
Odluku u arbitražnom postupku donosi arbitar pojedinac ili arbitražno veće (tri i više arbitara – obavezno je da njihov broj, zbog glasanja, bude neparan). Broj arbitara, u duhu načela autonomije volje stranaka, određuju same stranke. Arbitar može biti svako poslovno sposobno fizičko lice, koje ima svojstva koja zahtevaju stranke, zavisno od vrste predmeta spora. Sam tok postupka, iako formalno uređen sporazumom stranaka, mora se sprovoditi u granicama imperativnih normi.
Arbitražni sud donosi odluku o svim zahtevima stranaka, ali može doneti i međuodluku ili delimičnu odluku. Odluka se donosi primenom prava, ugovora i običaja, a izuzetno, u skladu sa izričitom saglasnošću stranaka, primenom načela pravde i pravičnosti. Merodavno pravo u postupku međunarodne arbitraže određuju stranke odnosno arbitražni sud, ukoliko stranke to nisu učinile.
Domaće arbitražne odluke imaju pravnu snagu domaće pravosnažne sudske odluke te se, samim tim, izvršavaju u skladu sa odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Da bi strana arbitražna odluka imala pravnu snagu domaće pravosnažne sudske odluke, potrebno je da bude priznata od strane nadležnog suda Republike Srbije.
Analogna pravila o rešavanju sporova iz međunarodnih poslovnih odnosa važe i u Republici Srpskoj, u skladu sa odredbama Pravilnika o spoljnotrgovinskoj arbitraži pri Privrednoj komori Republike Srpske, koji se primenjuje od 1998.godine.
Generalno, u savremenoj pravnoj praksi, arbitraža ima veliki značaj – većina sporova u oblasti međunarodnog trgovinskog prava rešava se ovim putem, obzirom na evidentan interes pravnih subjekata da efikasno i uz minimalne troškove, rešavaju sporove.
