Apsurd je pojam latinskog porekla, nastao od latinske reči apsurdus, što u prevodu znači – nemoguć logički, besmislen, nepriličan, glup, smešan i slično, a generalno predstavlja logičku nemogućnost, odnosno nešto što je nelogično. U prenesenom smislu, apsurd obeležava nešto što je nespretno ili nesposobno. Sinonimi za apsurd su glupost i ludilo, takođe. U svakodnevnom govoru se često može sresti izraz – “otići u Ad apsurdum”, što znači – otići u besmisao, doći u sukob sa zdravim razumom.
Albert Kami se smatra kao jedan od najpoznatijih filozofa apsurda i u njegovoj filozofiji, apsurd predstavlja središnje načelo. On je apsurd definisao kao besmislenost života čoveka koja se ne može osmisliti pomoću revolta, ali zato pomenutim revoltom utiče na svoju veličinu i dostojanstvo. Alber Kami tvrdi da bi svest o apsurdu budućnosti čoveka trebala da podstiče na pronalaženje vizije života, s’ tim što on ne govori da je apsurd cilj i način života, već samo ističe njegovu podsticajnu ulogu. Generalno, zaključak onoga što Albert Kami plasira su saznanja da je planiranje budućnosti za koju u suštini ne znamo kakva će biti, apsurdno.
Ostali autori u čijem je razmišljanju apsurd igra veoma bitnu ulogu su: Samuel Beckett, Otto Friedrich Bollnow, Andre Breton, Danil Harms, Friedrich Durrenmatt, Witold Gombrowicz, Martin Heidegger, Eugene Ionesco, Karl Jaspers, S. Kierkegaard, Gabriel Marcel, Slawomir Mrozek, Jean – Paul Sarte i dr. U našoj književnosti, apsurdom se “bavio” Borislav Pekić, i jedna od njegovih brojnih tumačenja apsurda je: “Apsurd je nerazrešiv. Čim se razreši on više nije asird, pa se ne sme reći ni da je postojao. Razrešiv apsurd je – contradiction in adjecto.”
Što se tiče oblasti dramaturgije, XX vek pamti nastajanje posebnog žanra, nazvanog – “teatar apsurda”, sa prikazivanjem besmislenih događaja i besmislica uopšteno. Takođe, apsurd se najviše provlači i kroz dadaizam i egzistencijalizam, a u likovnoj umetnosti uopšteno, apsurdu su se posvećivali – Salvador Dali i Maurtis Cornelis Escher.
