Aliteracija (alliteratio, lat.) je stilska figura, koja spada u podgrupu stilskih figura dikcije, među kojima su i asonanca, onomatopeja, anafora, epifora, simploha, palilogija, paronomazija i etimološka figura. Aliteracija vodi poreklo od latinskih reči – ad, što znači „blizu“ i letera, što znači „slovo“ i predstavlja jedan od elemenata ritmičke organizacije stiha. Aliteracija se sastoji od ponavljanja određenih suglasnika ili grupe suglasnika. Suština aliteracije je da više reči u jednom stihu počinju jednim istim suglasnikom (npr. „Ona poji po putu putnike“) i najzastupljenija je u akcetovanim slogovima na početku stiha. Aliteracijom se naglašava emocionalno stanje govornika, zvukovni ugođaj, glasovni efekti i ritam.
Stilske figure su se najčešće upotrebljavale u pesničkom jeziku. Grci su potencirali na stilskim figurama u retorici, smatrajući da njima bogate svoj jezik. Antički teoretičari su, međutim, razlikovali stilske figure od tropa i izvršili precizniju podelu stilskih figura, na jezičke i misaone stilske figure. U jezičke stilske figure su ubrajali one koje su vezane za zvuk i oblik određene reči, a u misaone stilske figure su obuhvatali i značenje te reči. Danas se i figure i trope svrstavaju u istu grupu stilskih figura.
Alteracija, kao jedan od oblika stilskih figura dikcije se javlja u starijim epohama, u narodnoj i umetničkoj književnosti. Najviše je zastupljena u izrekama, brzalicama, poeziji (stihovima) i poslovicama, a nešto manje u prozi.
Najizraženija aliteracija je predstavljena u akcetovanim slogovima na početku određene reči, kada se javlja sa ciljem da metrički organizuje stih, kao na primer: „Oj devojko, draga dušo moja“ – u ovom slučaju akcenat je stavljen na suglasnik „D“. Aliteracije se javljaju i u obliku fraza, na kojima se lomi jezik pri izgovoru, tzv. „jezikolomci“, a poznate su i pod terminom – brzalice, kao što su na primer: „Na vrh brda vrba mrda“, „Riba ribi grize rep“, „Igla igra igru igle“, „Pop kopa prokop, kroz prokop kopa pop“, „Šašina šuša šeta šorom, a šašina po šušinom salašu“, „Čokanjčićem ću te, čokančićem ćeš me“ i slično…
Aliteracija je u poeziji isto tako zastupljena i naglašena, kao u sledećim stihovima – u pesmi Alekse Šantića („Veče na školju“): „Prohladni pada mrak, vrh hridi crne, trne zadnji rumeni zrak“, kao i u pesmi Vladimira Nazora („Cvrčak“) – „I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče“.
