Termin agnostik vodi poreklo iz grčkog jezika i kovanica je dveju reči: α , što u prevodu znači – bez i γνωσις, što znači – znanje, što zajedno, u doslovnom prevodu znači: “bez znanja“. Vezuje se za teološko i filozofsko učenje koje datira iz XIX veka, za čiju promociju je najzaslužniji engleski mislilac (biolog, tačnije komparativni anatomista) Tomas Henri Haksli, za označavanje onih koji su na stanovištu da je, u suštini, nemoguće doći do sigurnog duhovnog saznanja, odnosno ako je isto i moguće – da oni nemaju takvo saznanje, kao i onih koji ne pridaju značaja predmetnim saznanjima. Haksli je, inače, poznat i kao vatreni pobornik Darvinove teorije evolucije, a termin agnostik prvi put je javno pomenuo 1869. godine, za objašnjenje svog stava o teologiji. Pored Hakslija, istaknuti predstavnici ovog filozofskog pravca su bili čuveni prirodnjak Čarls Darvin i francuski filozof Bertrand Rasel.
Agnosticizam je stav da se božije postojanje i postojanje duhovnih pojava ne može empirijski dokazati. Ovaj pojam se često meša sa religioznim pravcem, suprotnim religioznom pokretu gnosticizmu, zastupljenom u antičkoj Grčkoj.
U filozofiji, agnosticizam je pravac tj. učenje o nemogućnosti objektivnog sagledavanja stvarnosti.
Mnogi mislioci smatraju agnosticizam intelektualnijim oblikom ateizma. Naime, ateizam podrazumeva shvatanje da Bog ne postoji. Nasuprot tome, teisti tvrde da Bog postoji. Agnostici, između ovih krajnosti, neutralno smatraju uprošćeno rečeno, da čovek, zapravo, ne može znati da li Bog postoji ili ne, jer se njegovo postojanje ne može dokazati u empirijskom smislu. Najpoznatiji i najčitaniji verski spis na svetu Biblija, propoveda da činjenica da Bog postoji proističe iz suštine same hrišćanske vere – Bog je svuda oko nas – u prirodi i našim srcima, odnosno Bog je beskonačan i nije za očekivati da jedno ograničeno ljudsko biće može da razume „puteve Gospodnje“.U jednoj od poslanica Rimljanima se kaže: “Mi treba da imamo veru u Boga i da se pouzdajemo u Njegove puteve po veri. Bog je spreman da se otkrije na čudesne načine onima koji veruju u Njega. U petoj Mojsijevoj objavi stoji: “Ali ako i onde potražiš Gospoda Boga svoga, naći ćeš Ga, ako ga poražiš svim srcem svojim i svom dušom svojom“.
S’ obzirom da odnos agnosticizma prema teizmu i ateizmu, razlikuju se:
- „ Jak agnosticizam“ – koji podrazumeva shvatanje da je nemoguće znati da li postoji Bog i druge duhovne pojave odnosno da je ljudima to saznanje onemogućeno ;
- „ Slab agnosticizam“- mišljenje da se u principu može saznati da li Bog postoji, iako se to trenutno ne zna;
- „Apatični agnosticizam“ (ignosticizam, apateizam) u suštini ima za shvatanje da je ovo pitanje nevažno, jer je bez praktičnog značaja.
- „Modelni agnosticizam“, koji zastupa tezu da se ne može sa sigurnošću dati odgovor na pitanje da li Bog postoji, ili ne, ali da se primenom odgovarajuće racionalne argumentacije može doći do zaključka o predmetnoj dilemi.
Agnostici, za razliku od religioznih ljudi, bez obzira na religiju koju ispovedaju, ne priznaju odnosno nemaju duhovne autoritete u smislu kako to doživljavaju vernici. Za agnostika, svaki pojedinac osmišljava pravila ponašanja po kojima se vlada, koristeći naravno i tuđa iskustva i tražeći uzore i u mudrošću drugih. Agnostici su protiv progona neistomišljenika i moralne osude drugih ljudi. Priznaju da postoje vrste ponašanja koje su poželjne, kao i modeli ponašanja koji nisu poželjni, ali smatraju da kažnjavanje nepoželjnog ponašanja nije dozvoljeno samo zbog stava da je dobro, samo po sebi, kada zli ljudi pate.
Odnos agnostika prema Bibliji je specifičan, u odnosu na teiste, pre svega. Agnostici ne smatraju Bibliju svetom knjigom odnosno božanskim nadahnućem, kao ni njeno učenje nužno moralno ispravnim. Agnostik ne smatra Isusa Bogom, niti veruje u Boga. Ako se i dive njegovom životu i učenju, čine to na isti način kako se odnose prema životu i učenju bilo kog naučnika, recimo Aristotela, Platona, Tesle i drugih. Agnostici, jednostavno, ne priznaju postojanje apsolutnog autoriteta.
